Radio relejni uređaji

Radio-relejni uređaj HVT-1

Radio-relejni uređaj HVT-1 proizveden je krajem 50-tih godina prošloga veka u fabrici "Iskra" iz Ljubljane. Načelno je bio osnovni RRU u pešadijskom puku, a u višim jedinicama i komandama je služio za "poprečne" veze. Ugrađivao se u terensko vozilo Zastava AR-55Vsa poluprikolicom Zastava D-2V nosivosti 0,5T. Zavisno od namene (krajnja ili RR međustanica) i višekanalnih telefonskih uređaja sa nosećom frekvencijom razlikujemo nekoliko sistema: HVT-1, HVT-4, HVT-12 i HVT-14.

Radio-relejni uređaj HVT-1 činile su sledeće komponente: predajnik HD-1, prijemnik HP-1, blok službenog kanala HK-1, dve helikoidne antene AS-1 sa antenskim jarbolom i kutije za pribor. Pored uređaja HVT-1 komplet radio-relejnog sistema HVT-1 obavezno su činili još i benzinski agregat AG-3, potrebni kablovi, motalice, alat i pribor.

Radio-relejni primopredajnik radio je u frekventnom opsegu od 1700 do 2300MHz. Radna frekvencija se odabirala ručno (kontinualno), uz pomoć ugrađenog frekvencmetra. Modulacija je impulsno frekventna sa srednjom frekvencijom ponavljanja impulsa od 80kHz (12,5µs) i širinom od 1,8µs. Razmak između predajne i prijemne frekvencije jedne rado-relejne stanice morao je da bude najmanje 80MHz, a razmak između prijemnih, odnosno predajnih frekvencija paralelenih radio-relejnih linija najmanje 10MHz.

Izlazna snaga predajnika u impulsu bila je 20W i mogla se smanjiti veštačkom antenom za 10 dB, tj. za 10 puta. Domet je izražen prenosnom vrednošću i iznosio je maksimalno 163 dB. Načelno, udaljenost radio-relejnih stanica nije smela biti veća od 50 km. Na radio-relejni uređaj, priključivan je, na krajnjoj stanici, višekanalni telefonski uređaj (uređaj nosećih frekvencija - UNF), obično FNT-15. Opseg visokofrekventnih kanala (modulacioni pojas frekvencija) ovog uređaja morao je biti od 3,6KHz do 23kHz, a službenog kanala od 300Hz do 2600Hz. Uređaj se napajao neizmeničnim naponom od 220V benzinskim elektro agregatom AG-3 ili iz električne mreže. Poreklo: Jugoslavija.

Radio-relejni uređaj RDM-63

Za opremanje pešadijskih bataljona radio-relejnim uređajem za vezu prema komandi pretpostavljenog puka, Uprava veza je '60-ih godina kupila od čehoslovačke fabrike "Tesla" Prelouč jednokanalni RR uređaj RDM-63. Komplet uređaja isporučivan je u drvenom sanduku u koji su se, pored primopredajnika, pakovale sve ostale komponente. Sanduk je ujedno služio za transport: ručno, tovarnim grlima ili motornim vozilom.

Preko RDM-63 prenosio se jedan telefonski kanal, pri čemu je bila omogućena službena veza između operatora. Obično se spajao na bataljonsku induktorsku telefonsku centralu (MP-10). Radio je u frekventnom opsegu od 235MHz do 260MHz, frekventnom modulacijom i ostvarivao izlaznu snagu od 100mW. Napajao se jednosmernim naponom od 6V iz olovnih akumulatora. Zaštita veze se postizala malom snagom uređaja i upotrebom usmerenih jagi antena. Nije se dugo zadržao u opremi JNA jer ga je zamenio domaći jednokanalni radio-relejni uređaj RRU-1. Poreklo: Čehoslovačka.

Radio-relejni uređaj RRU-1

Radio-relejni uređaj RRU-1 proizvela je "Iskra" iz Ljubljane početkom 80'-ih godina, i po završenim laboratorijskim i trupnim ispitivanima 1983. godine uvršten je u opremu jedinica veze. RRU-1 je zamenio čehoslovački RDM-63 i postao osnovni radio-relejni uređaj pešadijskog bataljona. Služio je za prenos jednog standardnog telefonskog kanala (300-3400Hz) dupleksno, ili podataka skromnom brzinom od 1,2 ili 2,4kb/s uz korišćenje odgovarajućeg modema. Pored ovog kanala posedovao je i službeni telefonski kanal. Mogao se postaviti za rad sa leđa poslužioca, vozila veze, skloništa, šatora, na otvorenom prostoru ili kao stacionarni uređaj u obektu..

Uređaj RRU-1 je radio u VHF opsegu u dva područja, "A" od 235MHz do 260MHz i "B" od 245MHz do 270MHz, a modulacija je bila frekventna devijacije 10,5kHz. Frekvencija se postavljala preklopnicima, a razmak između susednih kanala iznosio je 25kHz. Tačnost radne frekvencije regulisao je sintezator. Razmak između prijemne i predajne frekvencije iznosio je uvek 10MHz. Predajnik je emitovao izlaznom snagom od 0,5W, a istu je zračila štap antena AT-46 ili usmerena yagi antena AT-47. Domet uređaja na ravničastom zemljištu sa štap antenom iznosio je do 5km, a sa yagi antenom postavljenom na antenski stub SA-10 visine 6m do 30km. U slučaju potrebe za većim dometom, ili (što je bio češći slučaj) zbog prepreka na zemljištu mogle su se formirati do dve radio-relejne međustanice. Tada je domet mogao da iznosi 90km. Radio-relejna međustanica se formirala od dva uređaja RRU-1. Zavisno od toga da li uređaj radi kao stacionarni ili kao prenosni napajao se iz električne mreže 220V/47-60Hz, spoljnjeg izvora jednosmernog napona od 12V do 30V ili sopstvenog NiCd akumulatora 12V/6Ah.

Radio-relejni uređaj RRU-1 izrađivan je u poluprovodničkoj tehnologiji. Elektronski elementi su smešteni na šest posebnih sekcija (modula), tako da jedna sekcija čini celinu jednog sklopa. Sekcije se preko konektora povezuju sa prednjom pločom, koja se zatvara aluminijumsom kutijom. U primopredajniku RRU-a nalazile su se sledeće sekcije: prijemnik E0002, predajnik E0001, sintezator E0003, telefonska sekcija E0004, antenska skretnica E0005 i PGS sekcija E0006 (pretvarač 20V, generator linijskog poziva, stabilizator 9,6V). Prijemnik je bio dvostruki superheterodinski sa prvom međufrekvencijom 21,4MHz i drugom na 455KHz. Sintezator je radio na principu indirektne sinteze, a frekventna modulacija NF signalom u predajniku je vršena na naponski kontrolisanom oscilatoru (VCO) čiji je signal dalje pojačavan do izlazne snage od 0,3W.

Komplet uređaja RRU-1 činili su: primopredajnik, ispravljački blok IB-220/12, 2 NiCd akumulatora 12V/6Ah označavana sa AB-12/7, ram za nošenje, štap antena AT-46, yagi antena AT-47, antenski stub SA-10, priključna kutija KP-34, mikrotelefonska kombinacija i slušalice sa mikrofonom i prsnim prekidačem, 2 antenska kabla KK-59 i KK-60 sa motalicama, 2 torbe platnene TB-75 i TB-76, kao i drugi kablovi za napajanje i povezivanje i rezervni pribor i alat. Komplet je težio 43,5kg.

RRU-1 je bio veoma jednostavan uređaj za rukovanje i održavanje i zbog toga omiljen među radio-relejcima. U veoma kratkom roku preko njega je uspostavljana relejna veza. Sa druge strane preko ovog uređaja često su oticale informacije jer se lako prisluškivao. Njegova Yagi antena je imala veoma širok ugao zračenja (56° do 74°), a telefonski kanal, prenošen preko njega, je najčešće bio kriptološki nezaštićen, na šta nedisciplinovani korisnici nisu obraćali pažnju. Poreklo: Jugoslavija

Državni sekretarijat za narodnu odbranu SFRJ, oko 1960. godine, uvezao je moderan i kvalitetan radio-relejni uređaj FM-800 proizveden u poznatoj nemačkoj korporaciji "Siemens". U vreme donošenja odluke o uvozu, pored Zapadne Nemačke, ovim uređajem je bilo opremljeno više evropskih NATO članica, što je bilo presudno da taj uređaj bude izabran. Dobio je naš naziv RRU-800.  Njime su opremljeni stacionarni centri i pokretni centri veze operativnih i strategijskih jedinica JNA. Da bi se uključio u pokretni sistem radio-relejnih veza, montiran je u prvo vreme isključivo u domaći terenski automobil Zastava AR-55/V 4x4 sa poluprikolicom Zastava D-2V 0,5T. Tada su formirana dva kompleta (sistema) označena kao RRU-800/II (krajnja radio-relejna stanica) i RRU-800/III (radio-relejna međustanica). Međusobno su se razlikovali samo u sastavu kompleta. Takođe, pored transporta vozilom, tadašnja pravila su predviđala transport ovog uređaja i tovarnim grlima, a na kraća odstojanja i ljudstvom.

Radio-relejni uređaj RRU-800 je služio za prenos do 24 frekventno raspoređena telefonska kanala u opsegu od 4kHz do 108kHz, koje je obezbeđivao višekanalni telefonski uređaj sa nosećim frekvencijama (u prvo vreme domaći FNT-7, a kasnije su kupljeni Siemens-ovi VZ-4/12 i VZ-12K), na daljinama do 50km. Kada između krajnjih stanica nije postojala optička vidljivost, ili im je međusobna udaljenost bila velika, postavljano je maksimalno 12 radio-relejnih međustanica na jednoj liniji.

Uređaj je radio u frekventnom opsegu od 610MHz do 960MHz, a radna frekvencija se postavljala ručno, kontinualno, pri čemu automatika reguliše frekvenciju u opsegu od +/- 400kHz od radne frekvencije. Razmak između prijemne i predajne frekvencije, pri radu sa zajedničkom antenom (osnovni način rada), morao je da bude najmanje 40MHz. Pri tom frekvencija prijemnika ne sme da bude viša za 50, 75 i 100MHz od frekvencije predajnika. Modulacija je frekventna sa maksimalnom devijacijom: za 4-kanalni rad +/-45kHz, 12-kanalni rad +/-14kHz i 24-kanalni rad +/-10kHz. Izlazna snaga predajnika je iznosila oko 10W i dobijana je iz dve Siemens-ove predajne UHF triode 2C39BA. Ovu snagu je zračila dvostruka helikoidna antena čije je pojačanje, zavisno od frekvencije, iznosilo od 12,5dB do 15,9dB. Antena se učvršćivala na antenski jarbol SM-17 maksimalne visine 17 metara..

Radio-relejni uređaj RRU-800 se priključivao četvorožično na uređaj nosećih frekvencija (UNF) oklopljenim kablom CX-1065/G (kasnije domaćim KS-140), a maksimalno odstojanje je iznosilo do 4km. Izlazni nivo prema UNF iznosio je 0dB, a ulazni od UNF 0dB do -9dB. Napajao se naizmeničnim naponom 220V ili 110V/47-63Hz iz električne mreže ili benzinskog elektroagregata AG-3, američkog porekla, snage 2kW, pri čemu je potrošnja iznosila 350VA.

RRU-800 izrađen je u tehnologiji talasovoda i elektronskih cevi i predstavljao je složeno elektronsko sredstvo kojim su mogli rukovati samo dobro obučeni vojnici radio-relejne specijalnosti ili profesionalci i zbog toga su smatrani elitom među "radio-relejcima".

Komplet uređaja smeštao se u 4 metalne kutije, koje su se hermetički zatvarale poklopcima pri transportu. U prve tri kutije, preko gumenih amortizera, bile su učvršćene šasije UKT, pojačavačkog i ispravljačkog bloka, a u četvrtu se pakovao pribor, alat i rezervni delovi. Antenski jarbol SM-17 posebno je nabavljen. Pri transportu je pakovan u tri metalna okvira i platnenu torbu, a dva koaksijalna antenska uvodnika od 7m i 18m su namotavana na zajedničku motalicu.

UKT blok se smeštao u kutiju sa oznakom "I".  Sadrži UHF delove predajnika i prijemnika, kao i ispitni oscilator. Izrađen je tehnologijom talasovoda i konstruisan tako da se sa leve strane nalaze komande i sklopovi predajnika, a sa desne prijemnika i ispitnog oscilatora. Spojnim višežilnim kablovima povezivao se sa pojačavačkim i ispravljačkim blokom. Na ovaj blok spajala se i antena preko antenskog kabla.

Pojačavački blok se smeštao u kutiju "II". U njemu su se nalazili međufrekventni i niskofrekventni moduli predajnika i prijemnika i to: međufrekventni pojačavač, prijemni pojačavač, modul pilotske grupe I, predajni pojačavač, pojačavač govora, modul pilotske grupe II i modul službenog kanala. Moduli su bili jasno odvojeni i lako dostupni sa prednje strane radi podešavanja, zamene elektronskih cevi ili popravke. Pojačavački blok se kablovima spajao sa UKT i ispravljačkim blokom

Ispravljački blok se nalazio u kutiji "III". Obezbeđivao je sve potrebne napone za rad elektronskih sklopova. Sastojao se od gornje ispravljačke sekcije za napajanje pojačavačkog bloka i donje ispravljačke sekcije za napajanje UKT bloka. Sa dva višežilna kabla ovi naponi  su odvođeni na UKT i pojačavački blok. Na ispravljački blok priključivan je naizmenični napon iz električne mreže ili elektroagregata.

Kutija sa priborom "IV" služila je za smeštaj, zaštitu i transport pribora, alata i rezervnih delova. Svi delovi u njoj su bili učvršćeni i tako osigurani pri transportu. U kutiju "IV" se pakovala: rastavljena antena (2 helikoidna radijatora, 2 antenska reflektora, nosač radijatora, antenska račvalica i 2 koaksijalna kabla dužine 1m), mikrotelefonska kombinacija, priključna kablovska kutija, kutija sa rezervnim cevima, kutija sa rezervnim delovima, alat, metalno postolje PS-3, koaksijalni i višežilni kablovi za međusobno povezivanje blokova i pogonski kablovi.

Radio-reljni uređaj RRU-800 se zadržao u upotrebi u JNA do njenog kraja 1991. godine. Egzistirao je paralelno sa uređajima novije generacije FM-200 i RRU-9B. Pretrpeo je brojne modifikacije tako da su, pored prvobitnih verzija RRU-800/II i RRU-800/III na vozilu AR-55V sa 0,5t poluprikolicom , formirana dva nova sistema i to:

- RRS-800/1 - krajnja radio-relejna stanica. Nalazila se u terenskom automobilu Pinzgauer 710K, a elektroagregat AG-3 zamenjen je domaćim elektroagregatom AB-1,5. Dva sistema su formirala radio-relejnu međustanicu.

- RRVS-800/12 i RRVS-800/24 - krajnja radio-relejna stanica sa jednim, odnosno dva, UNF VZ-12K. Sistem se ugrađivao na terenski kamion TAM-5000D. Napajanje je  obezbeđivao domaći dizel elektroagregatom AD-3,7. Poreklo: Zapadna Nemačka.

Radio-relejni uređaj FM-200

Radi osavremenjavanja radio-relejne komponente sistema veza, JNA je 1975. godine uvezla kvalitetan NATO uređaj, nastao kao zajednički proizvod zapadno-nemačkih firmi AEG Telefunken i Siemens AD. Ovaj uređaj, označen kao FM-200, namenjen je da zameni tada već zastareli RRU-800 (takođe proizveden u Siemens-u) koji je činio okosnicuradio-relejnih veza u operativnim i strategijskim jedinicama.

Radio-relejni uređaj FM-200 služio je za prenos informacija u analognom i digitalnom obliku, u frekventnom opsegu od 610MHz do 960MHz. Razmak između prijemne i predajne frekvencije morao je da bude veći od 27MHz. Izlazna snaga predajnika iznosila je 10W, a obezbeđivale su je dve poznate Siemens-ove predajne keramičke triode 2C39BA. Obezbeđivao je prenos od 4, 12 ili 24 frekventno raspoređena telefonska kanala u opsegu od 6KHz do 108kHz (FDM), ili do 32 vremenski raspoređena kanala (TDM) brzinama prenosa 256Kb/s, 512Kb/s i 1024Kb/s. Domet uređaja, pri "optičkoj vidljivosti", iznosio je, kao i kod ostalih radio-relejnih uređaja, do 50Km. Za postizanje većeg dometa formirana je radio-relejna trasa sa više radio-relejnih međustanica koje su činila po dva uređaja FM-200.

Pri kupovini, radi uštede, nije nabavljen dovoljan broj TDM uređaja (uređaj sa impulsno kodnom ili delta modulacijom), pa se u početku FM-200 spajao na jedan ili dva Siemens-ova 12-to kanalna uređaja nosećih frekvencija (UNF) starije generacije (tipa VZ-12K) i koristio isključivo za prenos frekventno multipleksiranih telefonskih kanala. Ovo je mnogostruko degradiralo mogućnosti radio-relejnog uređaja FM-200 i generacijski ga vraćalo korak nazad. Kasnije, potrebni TDM uređaji su uvezeni, a proizvedeni su i domaći uređaji.

Uređaj se napajao neizmeničnim naponom 220/110V iz električne mreže ili elektroagregata, ili se koristilo rezervno napajanje jednosmernim naponom od 24-28V koji su obezbeđivali olovni akumulatori. Prilikom ispada naizmenične električne mreže uređaj je automatski prelazio na rezervno napajanje i vraćao se na mrežno po njenom ponovnom uspostavljanju, tako da nije dolazilo do prekida radio-relejne veze.

Komplet uređaja FM-200, kupljen od proizvođača, imao je tri odvojena bloka (RF blok, sistemski blok i ispravljački blok). Blokovi su amortizerima bili učvršćeni za čelični ram koji je služio za montažu i lako prenošenje uređaja. Takođe, isporučivana je i višedipolna usmerena antena, pribor za posluživanje,  razni kablovi za međusobno prespajanje signala i kablovi za razvođenje napajanja. Ovaj komplet je bio dovoljan za rad iz stacionarnog objekta, gde se za montažu antene koristio zajednički antenski stub. Za samostalan rad, radi postavljanja antene, posebno je kupljen antenski jarbol Clark-73 firme Clark Masts.

RF blok (IV) se nalazio na vrhu rama za montažu i imao je zadatak da u predajnom smeru signal snage 50-100mW, dobijen iz sistemskog bloka, pojača do snage 10W i preko antenskog kabla prosledi u antenu. U prijemnom smeru, primani signal posle skretnice i prijemnog filtra, pojačavao je u malošumnom pojačivaču i prosleđivao ga sistemskoj jedinici. Sistemski blok (II), smešten u sredini, u suštini je predstavljao kompletan radio-relejni uređaj, jer se u njemu vrši potpuna obrada signala do radne frekvencije i snage od 50-100mW. Ispravljački blok (I) je obezbeđivao sve potrebne napone za rad sistemskog i RF bloka. Višedipolna usmerena antena prilagođena je za rad u celom frekventnom opsegu uređaja. Antena je imala dosta širok ugao zračenja, pa se lako moglo izvršiti njeno usmeravanje ka drugom učesniku. Montirala se na antenski jarbol CLARK-73, kojim se izuzetno lako rukovalo (mogla su da ga podignu samo dva poslužioca) ili na laki antenski stub (LAS) domaće proizvodnje.

Radi uključenja u pokretni sistem veze, radio-relejni uređaj FM-200 je ugrađivan u terenska vozila, pa su tako formirani radio-relejni sistemi. Zavisno od namene postojali su sledeći sistemi ovog uređaja:

- krajnja radio-relejna stanica RRS-200/1. Ugrađivana je u terenski automobil Pinzgauer 710K. Komplet ovog sistema sačinjavali su: radio-relejni uređaj FM-200 - komplet, antenski jarbol CLARK-73, VHF radio-uređaj RU-2/1, regenerator impulsa TlRgI-1, induktorski telefon M-63, benzinski elektroagregat AB-1,5-230 i razni kablovi, inžinjerijski alat i pribor. Posluga se sastojala od 3 člana.

- radio-relejna međustanica. Ugrađivana je na više tipova terenskih kamiona. Zavisno od vozila, takvi sistemi su nosili oznake: RRS-200/2 (terenski kamion 5t, 4X4, TAM-5000D), RRS-200-2 (terenski kamion 1,5t, 4X4, TAM-110 T7 BV) i RRS-200-2/1 (terenski kamion 3t, 6X6, TAM-150 T11 BV). Komplet međustanice obavezno su činila: dva kompleta uređaja FM-200, antenski jarbol CLARK-73, laki antenski stub LAS, VHF radio-uređaj RU-2/1, regenerator impulsa - telefonski TlRgl-1, induktorski telefon M-63, dizel elektroagregat AD-3,7-230, olovni akumulatori za neprekidno napajanje, kablovi i ostali pribor, inžinjerijski alat i intendantska oprema. Posluga sistema brojala je 4 člana.

Zbog kvaliteta uređaja, radio-relejni uređaj FM-200 nabavila je krajem 70-tih godina i policija. Poučeni iskustvom, uz FM-200 su kupili i TDM uređaje istog proizvođača i maksimalno iskoristili sve napredne mogućnosti prenosa informacija u digitalnom obliku. Koristili su ga kao stacionarni uređaj ili su ga ugrađivali u terenski automobil marke Land-Rover, kamion TAM-110 i kamion TAM-150 i tako formirali pokretne radio-relejne stanice.
Poreklo: Zapadna Nemačka.