U sistemu opštenarodne odbrane Jugoslavije, organi unutrašnjih poslova su bili deo oružanih snaga. U svom radu koristili su brojna sredstva veze, od kojih ćemo neka ovde opisati, pri čemu ćemo se ograničiti na period od Drugog svetskog rata do 1991. godine, koji obrađuje ovaj sajt. Radi lakšeg razumevanja, potrebno je navesti neke od bitnih detalja iz istorije organa unutrašnjih poslova. Takođe, mada u navedenom periodu nije korišćen naziv "policija" (od grčkog πολιτεια - državna uprava, državni poslovi, deo državne vlasti koji se stara o javnom redu i miru), prilikom opisivanja na sajtu ćemo ga koristiti kao kraći i opštepoznati pojam.

Za razliku od vojske, čija je organizacija i nadležnost bila na teritoriji celokupne Jugoslavije, policija je bila organizovana decentralizovano, na teritorijalnom principu. U skladu sa tim, republičkim zakonima (a od ustavnih promena 1971. godine i pokrajinskim zakonima) definisani su poslovi, nadležnosti i organizacija organa unutrašnjih poslova na tim teritorijama. Na promene u organizaciji unutrašnjih poslova bitno su uticale političke prilike u svetu (na primer zaoštravanje odnosa sa zemljama Varšavskog bloka 1948. godine, posle objavljivanja Rezolucije Informbiroa) i zemlji (na primer Brionski plenum 1966. godine). Finansiranje je bilo lokalno, na opštinskom nivou, što je takođe uticalo na opremanje organa unutrašnjih poslova.

Još u toku Drugog svetskog rata, na oslobođenim teritorijama, formirani su prvi organi za obezbeđenje pozadine i održavanje javnog reda i mira. Ovi organi su imali različite nazive: narodne, seoske i partizanske straže ili narodna milicija (lat. militia - vojna služba, narodna vojska, naoružani narod). Dana 13. maja 1944. godine formirano je Odeljenje za zaštitu naroda (OZN), a u avgustu iste godine od pripadnika NOV i POJ formiran je Korpus Narodne Odbrane Jugoslavije (KNOJ), koji je predstavljao operativne jedinice OZN-e. Ovaj datum je proslavljan kao Dan bezbednosti.

Neposredno posle oslobođenja Beograda, počela je obuka prvih pripadnika Narodne milicije. U početku, milicionari su obavljali isključivo patrolnu, stražarsku i sprovodničku službu, dok su objekte i ustanove obezbeđivali pripadnici KNOJ-a i Jugoslovenske armije (JA). Prvi milicionari nisu bili jednoobrazno odeveni, a razlikovali su se samo po traci u vidu trobojke, sa petokrakom i slovima NM.

Ustavom iz 1946. godine, u sklopu Opšte-saveznog ministarstva unutrašnjih poslova ustanovljene su Uprava narodne milicije, Komanda narodne milicije, Uprava javne bezbednosti i Uprava državne bezbednosti (UDB-a nastala prevođenjem delova OZN-e iz JA u Opšte-savezni MUP). Zadržano je vojno organizovanje, jednoliko uniformisanje i činovi. Ustavne reforme iz 1953. godine dovele su do bitnih promena. Umesto postojećih ministarstava formirani su sekretarijati - Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove (SSUP) i republički sekretarijati za unutrašnje poslove (RSUP). U okviru demilitarizacije SSUP-a, UDB-a je prestala da bude vojno organizovana, uniformisana služba, a njene operativne snage KNOJ, ukinute su (zadatke KNOJ-a su podelile granične jedinice Jugoslovenske narodne armije i Narodne milicije). U Narodnoj miliciji su zadržani činovi čije je označavanje promenjeno, milicionarima je dozvoljeno da van službe nose civilna odela a uvedeni su službeni brojevi (na niklovanoj pafti opasača). Oprema i naoružanje bili su veoma šaroliki, jer je milicija bila opremljena trofejnim oružjem ili opremom iz savezničke pomoći.

Sve izraženija decentralizacija dovela je do nove reorganizacije službe 1956. godine donošenjem prvog Zakona o organima unutrašnjih poslova. Veliki deo poslova prenet je u nadležnost republika i administrativno-teritorijalnih jedinica. Ustavnim promenama 1963. godine i Osnovnim zakonom o službi unutrašnjih poslova iz 1964. godine, nastavljena je decentralizacija, a osnovni organi unutrašnjih poslova formirani su na nivou opština.

Posle Brionskog plenuma 1966. godine (na kojem je smenjen Aleksandar Ranković, dotadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik Republike koji je rukovodio svim policijskim i tajnim službama Jugoslavije) došlo je do velikih promena, ozvaničenih Osnovnim zakonom o unutrašnjim poslovima iz 1966. godine. Razbijen je do tada uspostavljeni jedinstveni sistem državne bezbednosti Jugoslavije. Unutrašnji poslovi su skoncentrisani u dve službe: Službi javne bezbednosti (SJB - Milicija, Suzbijanje kriminaliteta, Bezbednost saobraćaja i Pogranični poslovi) i Službi državne bezbednosti (DB, kasnije SDB). Narodna milicija je promenila naziv u Milicija, izvršene su brojne kadrovske i organizacione promene (Milicija je ušla u sastav SJB), ukinuti su činovi a uvedene oznake funkcija (nosile su se slično kao činovi, ali su označavale funkciju koju obavlja pripadnik organa unutrašnjih poslova).

Ustavnim amandmanima iz 1971. godine, Ustavom iz 1974. godine i zakonima koji su doneti na osnovu novog Ustava, nastavljena je decentralizacija. Opremanje i naoružavanje je prešlo u nadležnost republičkih i pokrajinskih sekretarijata. Organi autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova i Metohije su radili na osnovu pokrajinskih zakona, mada su se nalazili u sastavu Srbije. Za razliku od službi državnih bezbednosti koje su ostale organizovane na nivou republika i pokrajina, službe javne bezbednosti su se uklapale u koncepciju društvene samozaštite i rascepkani sistem bezbednosti (dalja decentralizacija). Suštinski, odnosi između saveznog i republičkih i pokrajinskih sekretarijata su zasnovani na principu dogovaranja, sadejstva i usklađivanja rada, a ne na principu hijerarhije i subordinacije. Ovako decentralizovani sistem sa neprofesionalizovanim elementima, pokazao je brojne nedostatke već 1972. godine, prilikom upada terorističke grupe u Jugoslaviju. Na osnovu tog iskustva, zakonskim izmenama 1972, 1977. i 1979. godine, došlo je do osnivanja posebnih i specijalnih antiterorističkih jedinica MUP-a, kao i prvih policijskih operativno-poternih grupa. U skladu sa ustavnim promenama i reorganizaciji organa unutrašnjih poslova, ukinute su oznake funkcija i uvedene oznake zvanja.

Ovakva decentralizacija, različita zakonska rešenja i velike razlike u finansiranju, doveli su do velikih razlika u organizaciji i opremanju organa unutrašnjih poslova. Na saveznom nivou je postojao Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove. Na republičkim i pokrajinskim nivoima su postojali republički, odnosno pokrajinski sekretarijati za unutrašnje poslove. Na regionalnim nivoima su postojali različiti organi, u zavisnosti koja je republika ili pokrajina bila u pitanju (SUP - Sekretarijat za unutrašnje poslove, ZSUP - Zajednički sekretarijat za unutrašnje poslove, MSUP - Međuopštinski sekretarijat za unutrašnje poslove, CJB - Centar javne bezbednosti, CB - Centar bezbednosti). Na opštinskom nivou, u zavisnosti od veličine opštinske teritorije, postojali su Odeljenje za unutrašnje poslove (OUP), Stanica milicije (SM), Odeljenje milicije (OM) i slično.

Kada je veza u pitanju, poslove veze na opštinskom nivou su obavljali poluprofesionalni vezisti (najčešće milicionari iz sastava Dežurne službe, koji su obučavani na odgovarajućim kursevima), dok je na regionalnim i višim nivoima postojala organizaciona jedinica za vezu (odsek, odeljenje, uprava), sa profesionalnim kadrovima. Zastupljeni su bili svi sistemi veza, ali je njihova primena bila nešto drugačija nego kod vojske. Na telegrafskim i telefonskim sistemima veza, radio-relejnim i kratkotalasnim radio-sistemima su radili profesionalni vezisti. Sasvim je druga situacija kada su u pitanju radio-telefonske veze (VHF i UHF): sisteme su postavljali i održavali profesionalni vezisti, a najviše su ih koristili uniformisani pripadnici (milicija) i civilni operativni sastav Službe javne bezbednosti.

Da bi u takvoj situaciji uopšte bilo moguće formirati i održavati sisteme veza, na saveznom nivou je postojala Međuresorska komisija, na kojoj su postizani dogovori i preporuke o daljem razvoju veze. Na republičkim i pokrajinskim nivoima su postojale Komisije za vezu, čiji su članovi bili rukovodioci veze (u većim centrima načelnik Odeljenja, a u manjim šef Odseka veze) i zamenici starešine svih regionalnih organa (SUP-MSUP-ZSUP) ili pomoćnici starešine zaduženi za Službu javne bezbednosti. Takođe, članovi komisije su bili rukovodioci veze i jedan funkcioner (podsekretar ili pomoćnik sekretara) republičkog ili pokrajinskog sekretarijata. Ova komisija je razmatrala kompletnu problematiku veze i donosila odluke o daljem razvoju i problemima veze. Postojao je Normativ opremanja, usaglašen i donet na Komisiji. Normativ je predviđao minimalne količine opreme i sredstava veze po tipovima, za organe unutrašnjih poslova na svim nivoima. Osim toga, na Komisiji su donošene odluke o istovremenom opremanju jednom vrstom opreme, tako da je omogućeno efikasno funkcionisanje sistema veze. Uzimajući u obzir stanje nekog sistema veza, određivani su prioriteti nabavke ili zanavljanja po godinama i tih prioriteta su morali svi da se pridržavaju (jedne godine, na primer, svi nabavljaju elektronske teleprintere, sledeće godine svi nabavljaju specijalne telefonske centrale, neke druge godine svi nabavljaju KT radio-stanice itd.). Opremu po vrsti i količini definisanu Normativom morali su svi da imaju, a više od toga su mogli da nabave, u skladu sa svojim potrebama i finansijskim mogućnostima.